SVIĐA NAM SE IDEJA DA JE NAŠ OMEKŠIVAČ MOŽDA NAPRAVILA TALENTOVANA OSOBA KOJA JE TAKOĐE KREIRALA I NEKI POPULARNI

„Uložite srce i dušu u ono što mislite da je najbolji mogući miris za klijenta, ali u tom takmičenju nema drugoplasiranog, ne postoji drugo mesto. ili dobijete posao ili ispadate. To može da bude vrlo bolno.” Francis Kurkdjian

PIŠE: Petra Milačić

Skoro od početka zabeležene istorije želimo da poboljšamo, ili možda zamaskiramo, svoje prirodne mirise upotrebom parfema. U početku se koristio tamjan, čijim su se paljenjem mirisale prostorije (tačnije, grobnice u starom Egiptu), ali bi dim namirisao i odeću. (I danas postoje slični rituali u arapskim zemljama: odeća se parfemiše „kađenjem“ – opere se, osuši i okači iznad specijalnog gorionika sa mirisnim smolama.) Međutim, većina mirisa koji se danas upotrebljavaju su u tečnom obliku. U čarobnu mešavinu lišća, cveća, trava, voća, drveta i smola dodaju se sintetički sastojci, koji produžavaju rok trajanja ili pomažu da se miris bolje „raširi“ kada se prska, ili se, jednostavno, hemijski rekreiraju neki neuhvatljivi mirisi koji se ne mogu „izvući“ iz prirode. (Neke biljke, recimo đurđevak, toliko teško daju svoj miris da na scenu mora da stupi dovitljiva hemija.)

EVO KAKO SE TO RADI…

NA POLJIMA

Sastojci za parfeme gaje se svuda po svetu: ruže u Maroku, Bugarskoj i Grasu, sandalovina u Australiji (koja je uzgajanje preuzela od Indije iz ekoloških razloga), vetiver na Haitiju, bergamot u Kalabriji i na Siciliji. Svi prirodni sastojci se moraju skupiti u optimalno vreme, što je naročito važno za cveće.

Na primer, berači u Grasu su na poljima pre zore i završavaju posao oko jedanaest sati ujutro. Njihov plen se onda žurno prevozi u fabriku na ekstrakciju, pre nego što miris izvetri. (U slučaju bugarske ruže destilacija se čak može vršiti na licu mesta, u polju.) Neki proizvođači parfema, kao Chanel, imaju eks-kluzivne ugovore sa uzgajivačima kako bi obezbedili konzistentno snabdevanje sastojcima. Njihov jasmin i ruža se gaje i brzo procesiraju na istom mestu.

PARNA DESTILACIJA

Mirisni sastojci, kao sto su to, recimo, ruže, ilang–ilang i lišće eukaliptusa, stavljaju se u destilator i para se propušta kroz sirovi materijal.

Isparljiva mirisna jedinjenja isparavaju i kondenzuju se i prelaze u sledeću komoru. Mirisna ulja se lako odvajaju od vode jer ulje pliva na površini destilata i može da se skine. Voda koja ostane posle procesa zadržava nešto od mirisnih jedinjenja i može se kupiti kao „cvetna vodica“. Tako nastaju ružina vodica ili pomorandžina vodica – kao nusprodukt u proizvodnji vrednijih i skupih eteričnih ulja.

ENFLEURAGE   

Ova metoda se nekada često koristila u industriji parfema kako bi se izolovala eterična ulja i mirisi nekih vrsta cveća, naročito ruže i jasmina. Cvetovi bi se pritiskali između dve staklene ploče premazane prečišćenom biljnom ili životinjskom masnoćom bez mirisa i ostavljali da odstoje nekoliko dana ili nedelja, u toku kojih bi ispustili miris u masnoću. Iskorišćeni cvetovi bi se onda uklanjali i zamenjivali svežim i proces bi se ponavljao dok masnoća ne postane zasićena mirisom. Sledeći korak je bio ispiranje masnoće alkoholom kako bi se izdvojio ekstrakt, a preostala masnoća se koristila za izradu mirisnih sapuna. Kada bi alkohol ispario, ostalo bi eterično ulje za izradu parfema. Kao što možete da zamislite, ceo proces je bio neverovatno skup i više ga niko ne koristi.

EKSTRAKCIJA RASTVARAČIMA 

Ovaj metod je daleko pouzdaniji i jeftiniji od prethodno opisanog, a daje isti rezultat. Krhki cvetovi zumbula, lipe, mimoze, narcisa, tuberoze i jasmina jednostavno ne mogu da podnesu vrelinu parne destilacije. Umesto toga eterična ulja se ekstrahuju pomoću rastvarača, kao što su heksan ili dimetil etar, a dobijeno eterično ulje ima miris veoma blizak prirodnom mirisu biljnog materijala. Cvetovi se stavljaju u džinovske perforirane bubnjeve i više puta se ispiraju rastvaračem. Tako se rastvara sve što može da se ekstrahuje iz biljke: vosak, pigmenti i visoko isparljivi mirisni molekuli. Tečnost zatim treba da se filtrira, a dobijena voskasta mirisna masa može sadržati čak 55 procenata isparljivog ulja (u slučaju jasmina). Ta masa se onda zagreva i meša sa alkoholom (obično etanolom) da bi se dobio tzv. apsolut – čist ekstrakt biljke. Tokom zagrevanja i mešanja voskasta masa se razbija u kuglice i izdvaja, ali da bi se posao obavio temeljno, rastvor se zamrzava na vrlo niskim temperaturama i ponovo filtrira. Apsoluti su najdragoceniji i najskuplji sastojci parfema i koncentrisaniji su od eteričnih ulja.

Uložite srce i dušu u ono što mislite da je najbolji mogući miris za klijenta, ali u tom takmičenju nema drugoplasiranog, ne postoji drugo mesto

EKSTRAKCIJA UGLJEN-DIOKSIDOM  

U ovoj metodi se koristi ugljen-dioksid pod visokim pritiskom. Proces se odvija na niskoj temperaturi, pa je dobijeni miris vrlo blizak mirisu originalnog biljnog materijala.

HLADNO PRESOVANJE

Sigurno ste bezbroj puta zarili nokte u neko citrusno voće i uživali u eksploziji mirisa koji ispušta kora. Isto to, samo u većem obimu, dešava se prilikom procesa hladnog presovanja, gde mašine režu koru citrusa i uz pomoć pritiska hvataju ulje. Ulja citrusa mogu se izdvojiti i parnom destilacijom, ali stručnjaci smatraju da su ulja dobijena hladnim presovanjem daleko mirisnija. Dobijeni mirisni sastojci se zatim mešaju sa drugim mirisnim jedinjenjima i razblažuju alkoholom. I tu na scenu stupa genijalni „nos”…

ULOGA KREATORA MIRISA

Samo nekolicina brendova – Chanel, Dior, Louis Vuitton, L’Occitane, Cartier, Jean Patou i Hermès – ima interne parfimere. Ostali brendovi se uglavnom okreću nekoj od specijalizovanih kompanija koje zapošljavaju parfimere, koji mogu raditi na širokom rasponu mirisa, računajući i one za proizvode za kućnu upotrebu, kao što su šamponi ili čak i sredstva za čišćenje. (Lično, sviđa nam se ideja da je naš omekšivač možda napravila talentovana osoba koja je takođe kreirala i neki popularni parfem. Pomirišite još jednom Lenor kad sledeći put budete punili mašinu za veš i razmislite o tome.)

Brendovi – recimo, neki dizajnerski brend ili čak i neki poznati proizvođač luksuznih artikala, kao Mont Blanc ili Bentley – često kontaktiraju sa više takvih specijalizovanih kompanija tražeći ponude za planirano lansiranje proizvoda. U osnovi, to je takmičenje. „Klijent” (tj. brend) sastavi  zahtev, koji sadrži informacije o ciljnim godinama kupca, o tome da li je parfem za muškarce, žene ili uniseks, u kom će se godišnjem dobu nositi, a zahtev obično prati tzv. tabla raspoloženja – kombinacija slika koje treba parfimeru da daju ideju o traženom parfemu.

Ako hoćete, te kuće specijalizovane za kreiranje mirisa su neopevani heroji industrije parfema. Njihova imena su uglavnom nepoznata prosečnom potrošaču: IFF (International Flavors & Fragrances), Givaudan, Firmenich, Takasago, Symrise, Robertet.

Osim parfimera, značajnu ulogu imaju i evaluatori. I njihova su imena uglavnom nepoznata, a njihovi nosevi su skoro isto toliko osetljivi kao nosevi parfimera. Kada zahtev za parfem stigne preko odeljenja prodaje, na scenu stupa evaluator. On procenjuje koji će parfimer biti pravi čovek za posao i određuje bitne detalje, kao što su maksimalna cena „koktela”, rokovi proizvodnje, restrikcije u materijalima, ko bi mogao biti krajnji korisnik.

Najbolji delovi posla su procenjivanje i mirisanje svega što postoji na tržištu, razmena ideja …

Parfimer, sa svojim enciklopedijskim poznavanjem sirovina, sastavlja formule parfema. One se šalju u laboratoriju, gde se vrši kombinovanje i mešanje. Dodaje se alkohol i onda se uzorci šalju evaluator.

On ih pomiriše, pomiriše ponovo, i ponovo, tražeći ono što će klijentu najviše odgovarati. Da li će miris dobro proći kod mlađih potrošača? Da li je seksi kako je traženo? Da li je gardenija, za koju klijent traži da ima glavnu ulogu, dovoljno dominantna? I tako počinje parfimerov rad na nizu modifikacija, pre nego što evaluator odluči da je miris savršen za klijenta, koji će verovatno njušiti ponude više kuća. Čak i posle sklapanja ugovora može biti još mnogo modifikacija pre nego što neko kaže: „Dosta, savršeno je.”

Evo šta je u svom članku „Koliko ruku dotakne vašu bočicu parfema” na sjajnom blogu Bois de Jasmin napisala Lauren Salisbury, koja radi kao evaluator u SAD: „Evaluator ima veliku odgovornost za uspeh projekta i sve radosti i muke koje odgovornost donosi. Evaluator mora da ima nos, da voli parfeme i da ume da sluša svoj osećaj, kao što to čine i parfimeri. Mora biti dovoljno hrabar i odlučan da smišlja svoje ideje i deli ih s drugima, ali i dovoljno skroman da sluša tuđe. Posao evaluatora je istovremeno uzbudljiv i iscrpljujući. Najbolji delovi posla su procenjivanje i mirisanje svega što postoji na tržištu, razmena ideja sa drugim evaluatorima, davanje ideje parfimeru i posmatranje kako mu u oku sine iskra kreativnog uzbuđenja kad shvati… I, naravno, pobednička ponuda. Jedan od najgorih delova posla je kada ste donosilac loših vesti, kada kažete parfimeru da ideje nisu radile ili nisu mirisale kako treba ili da je projekat izgubljen.”

Dakle, parfimeri moraju da dobro podnose kritiku. Oni često gube od „noseva” iz drugih kuća. Kako renomirani „nos” Francis Kurkdjian primećuje: „Uložite srce i dušu u ono što mislite da je najbolji mogući miris za klijenta, ali u tom takmičenju nema drugoplasiranog, ne postoji drugo mesto. Ili dobijete posao ili ispadate. To može da bude vrlo bolno.” (Zanimljivo je da kuće za kreiranje mirisa svake godine postavljaju svojim vodećim parfimerima prodajne ciljeve u evrima ili dolarima zarađenim od mirisa koje su kreirali. Ako „dobiju” velikog klijenta, možda će im biti omogućeno da rade za nišu – na manje komercijalnom, smelijem ili avangardnom proje-ktu za drugog klijenta.

Kada kuća za kreiranje mirisa dobije ugovor da proizvodi parfem za brend, ona se brine i za proizvodnju u svojim fabrikama i postrojenjima i razblažuje alkoholom ili vodom mešavinu mirisnih jedinjenja do odgovarajuće koncentracije.

I opet, samo mali broj velikih kuća upravlja svojom proizvodnjom od početka do kraja, a kamoli od polja do bočice (mada mnogi nezavisni parfimeri, u zanatskom stilu, sami mešaju, razblažuju, ručno pune bočice i lepe nalepnice), jer su u poslu sa velikim igračima, od kojih su neki najčuvenija dizajnerska imena na planeti, i ne mogu da priušte male serije kao što to mogu početnici koji tek  razvijaju svoju marku.