Talenat i smelost za uvođenje novina u odevanju bili su ključ uspeha legendarne Koko Šanel, koja je prošla trnovit put od sirotišta do svetskog džet-seta, a na tom usponu nije štedela ni prijatelje, ni partnere, koji su po pravilu bili uticajni i bogati

Gabrijela Boner Šanel (Gabrielle Bonheur Chanel) rođena je 19. avgusta 1883. godine u malom francuskom gradu Saumuru. Kao vanbračno dete, koje je otac ostavio u sirotištu odmah nakon smrti majke, od malih nogu naučila je da se sama bori za svoje snove. Već u sirotištu počela je da šije, a teško detinjstvo učinilo ju je čvrstom osobom koja je kasnije, uprkos preprekama, uvek u svemu uspevala. Nakon odlaska iz sirotišta počela je da radi u krojačkoj radnji, ali svesna da na taj način neće zaraditi neophodan novac, počela je da se bavi pevanjem u kabareu. Nadimak Koko dobila je upravo pevajući u pariskim kafeima, među kojima je bio i La Rotonde na Monparnasu. Tamo je upoznala oficira Etjena Balzana, kome je ubrzo postala ljubavnica. Dok je živela na njegovom imanju u Rojaleu, srela je veliki broj ljudi iz francuskog visokog društva, a prijateljicama svog ljubavnika pravila je jednostavne šešire koji su bili sušta suprotnost tada modernim ogromnim i kičastim modelima.

Postoji vreme za rad. I vreme za ljubav

Miran život na Balzanovom imanju i ograničenje njenog talenta na pravljenje šešira za uzak krug prijatelja počeli su da joj smetaju nakon što je upoznala njegovog prijatelja Artura Boja Kapela, engleskog aristokratu. Njegovo oduševljenje načinom na koji je Koko želela da promeni svest žena o modi pokrenulo je i nju samu da poželi mnogo više od onoga što je imala u tom trenutku. Tada i počinje njihova ljubavna romansa, koja je trajala skoro deset godina. Artur Boj Kapel finansijski joj je pomogao da otvori svoju prvu radnju Chanel Modes u 21 Rue Cambonu u Parizu 1910. godine, te da se osamostali, što je njoj bilo jako važno, iako ne baš uobičajeno za žene tog vremena. Koko je ubrzo otvorila još dve radnje, u Dovilu i Bijaricu, a pored šešira počela je da dizajnira i odeću. Kako su njene haljine bile isuviše avangardne ženama iz tog perioda, prve modele, uz nju su, nosile su samo njena sestra Antoaneta i tetka Adrijen. Artur Boj Kapel rado ju je podržao i u ovoj odluci jer je znao da će njena ideja o odeći svedenih krojeva, jednostavnih linija i komfora u kombinaciji sa elegancijom pomeriti modne granice. Iako nikada formalno nisu bili zajedno, ljubav između Artura Boja Kapela i Koko Šanel napravila je modnu revoluciju dvadesetih godina prošlog veka. On je bio njen oslonac, večita inspiracija i, kako je često sama govorila – ljubav njenog života. Artur Boj Kapel poginuo je 1919. u saobraćajnoj nesreći, a od te tragedije Koko se nikada nije sasvim oporavila. Smatra se da su mala crna haljina, i uopšte njeno eksperimentisanje sa crnom bojom, nastali kao ekspresija tuge za izgubljenim partnerom. S obzirom na to da nije bila udata za njega, te da samim tim nije mogla da bude javno u žalosti, odlučila je da sve žene Francuske obuče u crno. Uspela je u svojoj nameri, a little black dress ostala je do danas kultni model.

Žena bez parfema je žena bez budućnosti

Uprkos tragediji koja ju je zadesila, čuvena dizajnerka znala je da mora da nastavi dalje sa svojom revolucijom u modnom svetu. Uspešno je vodila butike, pravila nove planove, a 1920. godine upoznala je ruskog emigranta vojvodu Dmitrija Pavloviča. Njihova veza bila je kratka, ali za nju veoma korisna. Preko novog ljubavnika ostvarila je kontakt sa kreatorom parfema Ernestom Boom. Tada je poželela da stvori parfem za žene koji će biti kompozicija više sastojaka, a uz to postojan tokom čitave večeri. Dakle, želela je, opet, suštu suprotnost onome što je do tada bilo u ponudi. Nakon godinu dana napornog rada, Bo joj je predstavio deset različitih mirisa koji su bili podeljeni u dve grupe. Prva grupa mirisa bila je numerisana brojevima od 1 do 5, a druga grupa od 20 do 24. Koko je izabrala broj 5 uz objašnjenje da je to njen srećan broj i da će i sam parfem nositi naziv Chanel No. 5. Koliko su Koko Šanel i Ernest Bo imali uspeha kreiranjem ovog mirisa, čija se kompozicija sastoji od osamdeset različitih sastojaka od kojih nijedan nije dominantan, najbolje govori činjenica da je Chanel No. 5 čak i danas najprodavaniji parfem na svetu.

Moda nisu samo haljine

Neosporiva je činjenica da je legendarna kreatorka unela pometnju u modnim krugovima 20. veka time što je simetrija bila njena polazna tačka u dizajniranju odeće, ali posebno je zanimljiv i njen uticaj na dizajn nakita, čiji su tragovi vidljivi i danas. Naime, ona je smatrala da je uloga nakita da istakne i upotpuni odevnu kombinaciju, a ne, kako je tada bila praksa, da pokazuje društveni status onoga ko ga nosi. Kao i sa odećom, tako je i sa nakitom njena želja bila da stvara komade koji su nosivi u različitim prilikama. Biserne ogrlice, prva asocijacija na Chanel nakit, rađene su kao kombinacija jeftinih materijala i poludragog kamenja, što je bila veoma dobra dopuna njenom svedenom dizajnu odeće. Inspiraciju za izradu nakita nalazila je u vizantijskom stilu, Persiji, Egiptu, baroknim biserima i dugmadima. Naročito je bila fascinirana broševima, koje je smatrala podobnim komadima zbog njihove multifunkcionalnosti. Ipak, 1932. godine počela je da pravi i malo skupocenije komade i predstavila kolekciju nakita rađenu od neobično sečenih dijamanata.

Da bi bila nezamenljiva, žena uvek mora biti drugačija

Koko Šanel bila je žena jakih karakternih crta, koja je ne samo svojom pojavom već i duhom privlačila pažnju svih koji su bili u njenoj blizini. Muškarci su bili fascinirani njenom nadmenošću, uspehom i inteligencijom, pa je s lakoćom osvajala njihova srca. Na listi njenih ljubavnika našao se i vojvoda od Vestminstera Hju Ričard Artur Grovenor, jedan od najbogatijih ljudi u Evropi tog vremena, koga je upoznala 1925. u Monte Karlu. Njihova romansa trajala je godinama i donela dizajnerki mnogo lepih trenutaka, putovanja i poznanstava. Nikada se nije udala za njega, mada postoji anegdota da je vojvoda od Vestminstera želeo da je zaprosi, ali je od nje dobio samo hladnokrvan odgovor: „Bilo je jako puno vojvotkinja od Vestminstera, a samo je jedna Koko Šanel.“ Svetska ekonomska kriza tridesetih godina negativno je uticala na poslovanje svih kompanija, pa i modne kuće Chanel. Međutim, prelomni trenutak za Koko bio je početak Drugog svetskog rata, kada je otpustila sve radnike i zatvorila butike, uz opravdanje da moda nije za period rata. Iako je Francuska u tom trenutku bila pod okupacijom Nemačke, ona je imala specijalnu dozvolu da ostane da živi u svom apartmanu u hotelu Ritz. Sam rat joj je nametnuo novu ljubav, nemačkog oficira Hansa Gintera fon Dinklagea, sa kojim je, bez obzira na posledice po svoj imidž, imala javnu vezu. Svojeglavost joj je donela samo nevolje, a javnost ju je smatrala nacističkim špijunom, pa je bila optužena i za saučesništvo u špijunaži. Intervencijom engleske kraljevske porodice izbegla je suđenje, ali morala je da se preseli u Švajcarsku.

Najhrabriji čin je i dalje misliti na sebe. Naglas

Nakon nepunih deset godina izgnanstva, Koko se vraća u Pariz. Iako već u sedamdesetim godinama, i dalje je bila jednako impresivna, smela i spremna da predstavi novu kolekciju. Njen povratak nije naišao na odobravanje modnih kritičara, koji su ocenili da ona više ništa novo ne može da ponudi. To je nije obeshrabrilo, pa je odlučila da ode korak dalje i predstavi svoj rad u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je doživela neverovatan uspeh. Tokom tih godina nastala je i dan–danas najpoželjnija torba na svetu Chanel 2.55, koja je zanimljiv naziv dobila prema mesecu kada je prvi put predstavljena modnom svetu – februar 1955. godine. Prilikom izrade vodila je računa kako o originalnosti dizajna, tako i o funkcionalnosti i kvalitetu torbe, pa danas kupovina ove tašne na neki način predstavlja i investiciju, budući da joj se cena godišnje povećava za oko 15 odsto. U istom periodu predstavila je i dobro poznato žensko odelo, čime je postala prva dizajnerka koja je bila inspirisana muškom modom. Funkcionalan i prepoznatljiv sako bez kragne, ukrašen metalnim dugmadima i praćen uskom suknjom postao je simbol samostalnih žena koje su posle rata pokušavale da izgrade karijeru u poslovnom svetu, u kojem su dominirali muškarci. Takođe, bio je omiljen mnogim poznatim ličnostima kao što su Odri Hepbern i Grejs Keli, kao i najčešći izbor Džeki Kenedi za sve javne događaje. Mala crna haljina, originalno žensko odelo i crna Chanel 2.55 torba bili su deo savršene siluete koju je upotpunila slingback dvobojnim cipelama, sa otvorenom petom i malom potpeticom.

Moda je prolazna, stil je večan

Jedinstvena i neumorna, Koko Šanel je istim tempom i entuzijazmom radila i stvarala do duboke starosti. Umrla je 10. januara 1971. godine u apartmanu hotela Ritz u Parizu, a sahranjena je u Švajcarskoj, u oblasti Lozane. Na njenom spomeniku nalaze se lavovi koji simbolizuju njen horoskopski znak.

Ostala je jedina modna dizajnerka koju je Time uvrstio u listu 100 najuticajnijih ljudi 20. veka. O njenom životu snimljeno je nekoliko filmova, a jedan od najpopularnijih je Coco before Chanel iz 2009. godine, u kojem je njen lik igrala maestralna Odri Totu, dok ju je u prošlogodišnjem ostvarenju Karla Lagerfelda Once and Forever dočarala Kristen Stjuart.

Iako je nakon njene smrti brend imao uspone i padove, zahvaljujući Karlu Lagerfeldu, koji je od 1983. njen kreativni direktor, Chanel je i danas jedan od najprestižnijih brendova na svetu, čije kreacije rado nose sve vodeće svetske trendseterke.

Tekst: Ljiljana Arambašić