Cristobal Balenciaga

“Žena nema potrebu da bude savršena ili, čak, lepa da bi nosila moje haljine, haljina će sve to učiniti za nju”

Piše: Petra Milačić FOTO: balenciaga.com Kada je Poiret izašao iz sveta couture-a (mode) tokom 1930-ih napisao je: ”Modi treba novi majstor da učini ženu slobodnom, kao što sam ja to uradio na svoj način, neko ko će joj dati ono što je najviše čini ženom i ko će slediti svoj ideal, ne dozvoljavajući ničiji uticaj. On će postati slavan i, usred tog laskanja, privući će tokom narednih godina učenike i imitatore”. Kome bi se ove proročanske reči bolje mogle pripisati nego Balenciagi? Nakon izbijanja građanskog rata u Španiji 1936. g. Cristobal Balenciaga je bio primoran da zatvori svoje tri kuće mode i da napusti domovinu. U Pariz je stigao 1937. g. i tamo je, zahvaljujući velikodušnosti prijatelja iz San Sebastijana, koji su bili izbeglice, uspeo da veoma brzo otvori svoju modnu kuću na Aveniji Džordž V i da u avgustu iste godine predstavi svoju prvu parisku kolekciju. Odmah je usledilo priznanje za talenat i stil, koji su mu osigurali reputaciju u prethodnih dvadeset godina. U februaru 1939.g. Daily Express je objavio priču o „mladom Špancu“ koji je uveo revoluciju u modu, opisujući kako se kupci i mediji, bukvalno, biju da dođu na njegove kolekcije, pobogu, kao da je u pitanju fudbalski meč. U istom periodu stanica modnog programa na Radiju 37 je ocenila kolekciju očaravajućom, izdvajajući infanta haljine (venčanice, haljine za crkvu) i tada popularne ogrtače, uticaj materijala u jarkim bojama, i crveno-crno-bele za večernje prilike. Courrier de la Mode je izrekao svoju presudu: ”Ispod njegove očigledne jednostavnosti svaka od ovih malih haljina je remek delo visoke mode. Pogledajte ih bolje i otkrićete suptilnost i originalnost kroja, i zaključićete da ne postoji Balenciaga haljina ispod 6.000 franaka”. Svi su pričali o njegovom famoznom kockastom kaputu, kod koga je rukav sašiven zajedno sa naramenicama i njegovoj kombinaciji crne i braon. Balenciagina reputacija je rasla tokom godina rata i posao je doživeo brz uspeh, uprkos činjenici da je morao da zatvori radnju na par meseci i da je otvori tek onda kada je stigla pretnja o oduzimanju zgrade. Tri španska posla su nastavila da posluju tokom rata. “Žene iz celog sveta su prelazile granice da kupe njegove kreacije koje su bile predmet neverovatne krijumčarske trgovine,” napisao je jedan španski novinar. Ovo je bio period raskošnog dizajna inspirisanog španskom renesansom koju je Balenciaga kreirao za Alice Cocea u Teatru ambasadora, odevnih komada lakih za nošnju u zatvorenim neugrejanim stanovima, obloženih sa belim zečijim krznom – budući da tada nije bilo hermelina (sredstvo za ogrev). 1947. g. Dior je napravio trijumfalan ulazak na međunarodnu modnu scenu, ali ni predstavljanje njegovog New Looka (novi izgled), ni sav sjaj njegovog imena nisu mogli pomračiti popularnost i slavu Balenciage, koji je tada već čvrsto bio uhodan sa klijentima, kupcima i medijima, takođe. Dovoljno je setiti se entuzijastičnih članaka koje je pisala Karmel Snou u Harper’s Bazaar, u kojima je pevala ode Balenciaginoj, naizgled, jednostavnosti, tako nemogućoj za imitiranje, zasnovanoj na rigoroznim izradama i veštini izvođenja, koja je bila nenadmašna. Kristijan Dior je lično izrazio veliko poštovanje Balenciagi, koga je voleo da zove ”maestro svih nas”. Betina Belard, još jedan veliki modni hroničar, priča priču koja ilustruje iskrenost njegovog divljenja. Ona se seća kada je bila sa Diorom na nekom događaju u San Francisku, kada je dizajner, očaran njenim odelom, rekao: ”Samo Balenciaga je u stanju da napravi takvo savršenstvo.” 1948. g, razoren skorom žalošću, maestro je bio spreman da prekine posao i upravo ga je Kristijan Dior lično preklinjao da ne zatvara svoja vrata. Ranih pedesetih Balenciaga je lansirao njegovo prvo semi-fitted (polu opremljeno) odelo, balon haljinu, seljačku košulju i mornarsko odelo. Njih su pratili tunika, sack (džak) haljina, tvid u svim mogućim oblicima i čipka u mističnim prugama, koja se koristila za trik majice i tunike. Vrat i zglobove je ostavio otvorenim kako bi naglasio nakit i pokrete ruku. Silueta koju je kreirao Balenciaga je postala novi trend. Ona je izražavala radikalno drugačiji odnos između tela i odeće, i njegove kasnije, fluidne linije, koje su se uvek zasnivale na fundamentalnom klasicizmu, od kojeg nikada nije odstupao u životu, kombinujući eleganciju i komfor u savršenoj harmoničnoj razmeri. Kroz magiju njegovih šavova, dizajner je, čak, mogao da dozvoli sebi (na veliko zadovoljstvo njegovih klijenata) da ispravi bilo kakve blage nesavršenosti ljudske figure ispod tih odevnih predmeta… „Balenciagino čudo”, kako će to reći njegov veliki prijatelj Hjubert de Živanši. Balenciagina odeća za dan je, zbog svoje jednostavnosti, mogla proći nezapaženo u masi. Samo bi oni upućeni mogli videti suptilan kroj i kvalitet materijala koji karakterišu Balenciagin stil. Za veče, kako god, Balenciagina haljina bi se isticala svojom smelošću i originalnošću, takođe, i sjajem svojih boja i materijala, čineći ženu koja je nosi dalekom i nepristupačnom, kao umetničko delo. 1958. g. Džon Ferčajld je napisao članak u Women’s Wear Daily, opisujući veličinu njegovog uticaja: ,,Ako bi Balenciaga diktirao modu do te mere da ga ostali dizajneri kopiraju, i ako bi najbogatije žene na svetu bile spremne da plate najveće cene za njegovu garderobu, onda bi deo visoke mode Amerike morao da sledi taj primer.” Balenciaga je, pak, bio znatiželjan da vidi prekookeansku tehnologiju, o kojoj je toliko čuo, i odlučio je da ode i lično vidi. Tokom posete fabrici, koja je proizvodila ready-to-wear (gotovu) odeću u Nju Džersiju, shvatio je da se njegova odela ne mogu izrađivati na mašinama. Često se govorilo da bi Balenciaga mogao sagraditi komercijalnu imperiju veliku kao i Diorovu, ali promišljeno, on je zadovoljno ignorisao laskanja i nagovaranja masovnog tržišta i koncentrisao se na održavanje svoje reputacije kao dizajnera najvećeg luksuza i elegancije. Srdito nezavisan, on je zadržao kontrolu nad njegovim poslom sa parfemima i, čak, je preferirao da se ne vezuje za Sindikalnu komoru visoke mode. Zahvaljujući ekstremno bogatoj, privatnoj klijenteli i veoma visokim cenama, House of Balenciaga je mogla da priušti da odbije ponude. Imala je obrt veliki koliko druge dizajnerske kuće iako je zapošljavala manje ljudi. Dizajnerovi najbliži saradnici se sećaju neumornog čoveka koji je mogao da nadgleda i sto dvadeset proba u jednom danu, i da i dalje drži na oku najsitnije detalje kolekcije i koji je mogao da napravi haljinu ili šešir vlastitim rukama. „Vešte i izrazito spretne ruke”, rekao je drug i kolega dizajner, sećajući se probe u ateljeu u Madridu. „Maestro je bio kao hirurg okružen svojim timom asistenata, radeći u potpunoj tišini, rukujući makazama i iglama sa fascinantnom sigurnošću, transformišući platno u izvanredno balansiranu i elegantnu haljinu.” Neizmerno zahtevan, on bi završio dizajne ne odabirajući i ponovo ih ušivajući, po nekoliko puta, sve dok ne bi bili savršeni, i ne bi oklevao da provede sate na sečenje i postavljanje rukava, kako bi došli baš na pravo mesto, ili kako bi se postarao da šavovi kragne budu nevidljivi. On je lično proveravo modele pre nego se pošalju klijentima, ponekad ih zadržavajući, na veliko nezadovoljstvo svojih prodavačica. Ujutru bi na stolu ateljea zaposleni našli male zabeleške na španskom, koje je ostavio Monsieur Balenciaga, na kojima su bile ideje ili promene mišljenja koje su usledile tokom noći, a u vezi oređenih modela. Njegov odani kolega Fernando Martinez se seća da su njegovi izbori i odluke imali ogroman uticaj na finansije modnog tržišta. Njegovo pronicljivo oko za materijale, od kojih su neki pravljeni samo za njega, pomoglo mu je da osvoji poštovanje dobavljača. On je voleo smele materijale, tešku tkaninu, nove tkanine, reljefe koji su hvatali svetlost, prozirnost čipke postavljene na raznovrsnim pozadinama, i kitnjaste vezove, često one inspirisane Španijom. On je spajao njegove vlastite boje, koristeći male uzorke, a ponekad bi, kako nam je rekla njegova sekretarica, pokupio samo par tema sa poda radne prostorije. Tokom šezdesetih on je bio poznat po svojoj besprekornoj tehnici i uzdržanoj čistoći forme. Sve po čemu su se razlikovali različiti modeli bilo je par suptilnih dodira tu i tamo, drugačiji završeci i težina materijala. Posebno je bio poznat po svojoj maestralnoj upotrebi kosog reza na šavovima kompleta od lana i krepa. Američka štampa je izrazito bila rečita u hvaljenju njegovog genijalnog rada, opisujući njegove rezove kao trijumf i veličanstvenost elegancije njegovih kolekcija, njihov neodoljiv luksuz i lepotu. Tada je njegov uticaj na modu bio na vrhuncu. Iako je bio strastan kolekcionar antikviteta, u svarnosti je živeo samo za svoj rad. Posvećen umetnosti couture (mode), on bi bukvalno nestao, sklonio se od pogleda, sve do momenta pojavljivanja kolekcije. On je, možda, nervozno provirivao iza zavese, gledajući proces i njegove verne kolege koji su mu bili duboko privrženi. Ponekad bi neki od njih naknadno došli do jednog od njegovih studija, potpuno iscrpljeni od brige i nedostatka sna, i sklanjali model sa kojim on više nije bio zadovoljan. Courreges, Emanuel Ungaro i Frederic Castet svoje veštine naučili su od njega i nikada nisu prestali da ga smatraju izvanrednim čovekom. Oni se sećaju prepoznatljive atmosfere, gotovo monaške mirnoće i discipline koja je preovladavala prostorijom. Modelima je bilo zabranjeno da se smeju u salonima i oni su, takođe, paradirali u totalnoj tišini, glava visoko uzdignutih, gazeći u daljinu, struka i kukova isturenih napred, kako ih je njihov gazda naučio, uvek sa ljubaznošću i izuzetnom učtivošću koja je bila njegov zaštitni znak. On nikad nije voleo da prisustvuje probama klijenata, ali oni koji su imali tu čast su ga obožavali, a neki su, čak, i postali njegovi bliski prijatelji. Jedna od njih Paulina de Rotšild je pričala o njegovoj sposobnosti da utiče na izgled žena koje je oblačio. Glorija Ginis, dugogodišnja prijateljica, davala je haljinama koje je nosila fluidnost i gracioznost, dok je Vojvotkinja od Vindzora haljinama davala duhovitost. Ostale vatrene obožavateljke, uključujući gospođu Bidle, koja je ponekad naručivala i po osam haljina dnevno (što je četrdeset radnika ateljea gotovo non stop činilo zauzetim), i grofica Bizmark, čije su ljepota i elegancija bile legendarne, i koja je jednom ostala dva dana kod njega kada je čula da je maestro odlučio da zatvori posao. Iako u suštini usamljen, Balenciaga je imao puno prijatelja, među njima Medlin Vion, Koko Šanel i M.L. Busket, koje je redovno posećivao u svojim kasnijim godinama. Između kolekcija bi se povlačio u Španiju i tamo se sastajao sa starim prijateljima, kojima se poveravao o tome koliko je bio iscrpljen, koliko je bio opterećen poslom i obavezama. Jednom je svom slikaru Mirou rekao: „Ti si srećan. Ako želiš da napraviš remek delo, to uradiš sam. Meni treba pet stotina ljudi da bih to postigao…” a, ipak, uvek je strastveno govorio o svom zanatu. Godine 1968. u vreme socijalnih prelivanja u Francuskoj bio je datum maestrove poslednje kolekcije. Doživljavajući more promena u životu i društvu, Balenciaga je video da je vreme za luksuz i eleganciju prošlo. Zatvaranje njegove modne kuće ga je punilo dubokim žaljenjem i bacilo njegove zaposlene u pravo stanje konfuzije. „Balenciaga je odlučio da prestane sa radom i moda nikada više neće biti ista,” napisao je Sem Vajt u Evening Standard-u. Čovek sa užasnom popularnošću kod novinara, fotografa i predmet društvenih ćaskanja svoj život je zaodenuo misterijom, koja je, paradoksalno, bila najbolji publicitet od svega. Povukao se u svoju kuću u Igueldu, blizu San Sebastijana u Španiji, koju u nekom smislu nikada i nije napustio, i čiji uticaj je ostao najjači tokom njegove karijere. To je bio izvor onih crnih i braon boja, onih vezova teško optočenih pozamanterijama, briljantnih belih boja, gracioznih Infantas, onih strogih, ozbiljnih pratilja, izvor crne čipke prožete rozom bojom, izvor teške krute svile upotrebljene kod velikih asimetričnih haljina a la Zurbaran, izvor za haljine čiste kao Madona, koje blistaju u obliku trapeza, nepopustljive, kao statue. Balenciaga je umro 1972. godine u Haveau i sahranjen u njegovoj rodnoj Baskiji – čiji je uzdržani karakter, disciplinu i dostojanstvo on zasigurno nasledio. Sesil Beton je pronašao prikladan epitaf za ovog legendarnog dizajnera čiji se uticaj proširio na čitav svet: ”Balenciaga je stvorio budućnost za modu”. Sve po čemu su se razlikovali različiti modeli bilo je par suptilnih dodira tu i tamo, drugačiji završeci i težina materijala.

Nikad nije voleo da prisustvuje probama klijenata, oni koji su imali tu čast su ga obožavali.

Balenciaga je stvorio budućnost za modu.

Silueta koju je kreirao Balenciaga je postala novi trend.