Sasvim jednostavno. Ljubav, daje ti krila! Izazov, ono nešto za šta se treba boriti.

PIŠE: Slavica Gligorović
FOTO: Kristina Ćetković

Posle petogodišnje pauze svojoj publici se predstavio na malo drugačiji način, malo drugačiji i zreliji Sergej, albumom Moj svijet. Iako je već skoro dve godine od njegovog izlaska, i dalje radi na njegovoj promociji koncertima u regionu. Poslednjih meseci je aktuelna nova pesma»Nek te ljubav dočeka», koja je osvežila repertoar i pokupila dobre i pozitivne kritike publike.

Gde nalazite inspiraciju za pesme kada su u pitanju tekst i muzika?

Inspiracija je svuda oko nas. Toliko neispričanih i dirljivih priča na koje ne možeš ostati imun i netaknut. Mnogo puta sam sebe nazvao emotivnim sunđerom koji ih upija i kao glumac koji dobije scenario za neki dobar film, ja putujem iz uloge u ulogu prepričavajući i preživljavajući svaku od njih, na svoj način, svojom muzikom u kojoj mnogi pronađu makar deo svoje lične priče. Izgleda jednostavno i lako, ali najteže je, ali i najlepše, pevati o ljubavi.

Da li su neki stihovi autobiografski i koliko ih lično doživljavate?

Do sada sam se ograđivao od autobiografskog u mojim pesmama, ali čini mi se da sada mnogo bolje razumem i sebe i svoju muziku. Teško je objasniti sam proces nastajanja jedne pesme i tu bujnu maštu koja se pokrene u trenucima kada pesme nastaju. Nekad se slike same od sebe ređaju i dobijem naslovtemu, koji ubrzo razradim i stvorim malu filmsku scenu koju kasnije pokušam da što bolje ispričam kroz svoju muziku i spotove. Na kraju, hteo ili ne, to preživim toliko stvarno i snažno kao da se baš meni desilo, te otud i to autobiografsko u svakoj od njih.

Koliko učestvujete u izradi spotova? Da li ih osmišljavate i režirate?

Volim da spojim lepo i korisno. Glumim, režiram i trudim se da u svojim spotovima publici uvek donesem nešto drugačije. Kao veliki ljubitelj filma i režije, svu svoju kreativnost usmeravam u tom pravcu, te su moji spotovi skoro uvek mali igrani filmovi, a ja večiti narator svojih priča. Vodim računa o karakteru pesama, pravom trenutku i glasu publike. Želim da svaki kadar bude uklopljen u priču, da svaka slika praćena muzikom i tekstom ispriča i više od onoga što osetite u pesmi. Volim eksperimente i saradnju sa novim ljudima sa kojima sam na istoj talasnoj dužini, koji vole film i koji imaju sličnu estetiku.

Imate li još neku strast osim muzike, da li se bavite nekim sportom?

Kad čovek dođe u neke godine, valja se posvetiti sebi i fizičkom zdravlju. Volim da odvojim vreme za sebe, mada ni u tome ne preterujem. Jedno vreme sam, čak, trenirao jogu koja mi je odgovarala, a nedavno sam probao i kitesurfing. Nastojim da se rasteretim, pa par puta nedeljno obiđem teretanu koja mi je izduvni ventil za ono što jedan dan donese, od nervoze u saobraćaju do upoznavanja ljudi koji nam stvaraju pritisak.

Kada ste shvatili da će muzika biti Vaš životni poziv?

Muzikom se bavim celi život i nekako je od malena bilo jasno da ću ostati na tom putu. Ništa bolje ne razumem od muzike. Ona je nešto bez čega ne mogu zamisliti sebe kao biće, ispunjava me i obuzima do poslednje pore. Kada na koncertima ugledam ljude ispred sebe, nasmijane, koji u glas pevaju moje pesme ,uvek zahvalim Bogu što mi je dao priliku da se bavim muzikom, da se bavim poslom koji neizmerno volim i trudim se da opravdam ukazano poverenje.

Zašto balade?

Mnoge vaše kolege uvek postavljaju slična pitanja. Da li će se desiti neka brza pesma ili ste skloni samo baladama? Napraviću malu retrospektivu. Do sada, za ovih šesnaest godina karijere i šest studijskih albuma bilo je puno pesama bržeg ritma koje su, pogotovo na početku moje karijere, bile na svim kompilacijama i repertoaru većine diskoteka poput: Zaustaviću vrijeme, Kiše, Moje si sve, Grad, do onih novijih poput Dva minuta, Još volim te, Novembar, koje na koncertima uvek naprave dobru atmosferu… Ipak, balade su moj zaštitni znak, tu sam na svom terenu i tu se najbolje osećam.

Kada ste dali prvi intervju i da li znate koliko ih je bilo do sada?

Još uvek pamtim svoj prvi radijski intervju, kada sam u Osnovnoj školi ’’Savo Pejanović’’ sa svojim prijateljem i članom benda ‘’Vatrena srca’’ Markom Brajovićem govorio o muzici, našoj tadašnoj grupi i našoj prvoj autorskoj pesmi koju smo uz gitaru premijerno izveli na radiju RTCG. Već kasnije, kada je krenula solo karijera, pamtim svoje prve slike i intervjue u Pobjedi, Novostima… Osećaj je čudan, vidiš svoje ime i sliku u novinama, ne možeš da spavaš jer se nešto bitno dešava u tvom životu, a onda kreće prepoznavanje na ulici, prvi autogrami…

Koliko ste imali koncerata, koji Vam je najdraži i zbog čega?

Davno sam prestao da brojim koncerte. Svaki svoj koncert doživljavam na poseban način. Svaki je priča za sebe. Mesto gde prelaziš u neku drugu dimenziju, potvrđuješ sebe, svoj uspeh i nošen dobrom energijom publike letiš zahvalan na svakom trenutku provedenom na sceni. Pored aplauza, za koji na neki način i živimo, najveća nagrada je kada čujete svoje stihove kako horski odzvanjaju na koncertima. Taj osećaj je neopisiv.

Koji Vam je period u karijeri bio najteži, a koji najlepši i zašto?

Nisam imao velikih padova ili poraza u karijeri. Sve se dešavalo polako. I pored toga što nisam osvajao značajnija mesta na tadašnjim festivalima, išao sam dalje, gradio sebe i svoju karijeru, lagano i bez želje da se nešto desi preko noći. Možda sam u nekim trenucima pomišljao da se odselim i da pokušam nešto drugo ali, ipak, kockice su se složile i izlaskom pesme «Pogledi u tami» sve kreće na bolje. To je, možda, i najlepši period moje karijere, trenutak na velikoj sceni Sava centra, a četiri hiljade ljudi u glas peva: «A, kada odu svi, mi ostaćemo sami…»

Kako biste definisali gde ste sada profesionalno, posle dve decenije pevanja? Da li ste se promenili privatno i profesionalno?

Tu gde sam i želeo da budem. I dalje na svom putu, putu muzike, dobrih koncerata. Primećujem i jasno mogu napraviti razliku gledajući sebe nekada i sada, danas. Uvek sam vodio računa o svojoj muzici i onome što želim reći kroz nju, pa mogu da kažem da sam i napredovao, korak po korak, menjajući i unapređujući sebe kroz svoj posao. Godine i iskustvo su učinili svoje, ali ima još mnogo toga što treba uraditi, naučiti, jer čovek uči dok je živ. Privatno, ne bih rekao da su se desile neke veće promene, osim što sam sada opušteniji u medijima, pa me ljudi mogu upoznati onakvog kakvog me znaju moji prijatelji.

Kako uspevate da budete tako pozitivni?

Uvek sam pozitivan i trudim se da budem takav, ali kao i svaki drugi čovek imam svoje i mane i dane. Sa druge strane, kao javna ličnost moram voditi računa o ponašanju i onome što emitujem u javnosti, iako se to ne razlikuje mnogo od onoga kakav zaista jesam. To je sastavni deo mog posla i bez obzira na raspoloženje moram biti nasmejan i dostupan ljudima, jer sam javna ličnost. Niko mi ne daje za pravo da nekom ko čeka u redu za fotografisanje ili autogram kažem: „Ne mogu sada, neki drugi put“. Prvo pomislim kako bih se ja osećao da to neko napravi meni ili mom detetu, pa zašto bih onda ja učinio da se neko drugi oseća tako?!

Svakako, kao javna ličnost, mlad, zgodan, talentovan, na meti ste interesovanja žena, pa i tabloida, ali ne može se naići na neki negativan tekst o Vama, trač, skandal… Kako to uspevate?

Dobro se snalazim i vešto izbegavam trendove koje nameću estrada, mediji, nekultura i vreme u kome živimo. Danas je šou biznis, ako tako mogu da ga nazovem, isprljan svim i svačim, pa se ljudi koriste raznim sredstvima ne bi li dobili malo medijskog prostora. Lako je praviti skandale, ali je teško baviti se muzikom, stvarati je, ostati svoj. Skandali obično potraju par dana, a dobra pesma nema rok trajanja. Nikada nisam bio opterećen estradom niti dozvolio da me pretvori u nešto što ne želim da budem. Živim za muziku i ono što ona u meni budi je čisto i iskreno, te je mojzadatak da to na takav način i prenesem svojoj publici.

Da li je teško uskladiti život na relaciji Podgorica- Beograd, vreme  za porodicu i česta putovanja?

Hvala Bogu, pa se bavim poslom koji nema određeno radno vreme, pa uz dobru organizaciju uspem da nađem vreme za sve, a posebno za moju porodicu. Volimo putovanja, pa se to prenelo i na našu decu, koja jedva čekaju da negde otputujemo. Nekada se desi da budem odsutan po nekoliko dana pa to brzo nadomestim nekim zajedničkim putovanjem koje nas jos više zbliži i oporavi.

 Mislim da bi mnogi voleli od Vas da čuju recept za srećan brak. Postoji li?

Vrlo rado, ali još uvek ne znam napisati recept po kojem bi neko mogao urediti svoj život. Svako ga uređuje na svoj način, a svima je zajednička tema ljubav. U ljubav moraš verovati, ulagati, dati sve bez imalo matematike ili interesa. Moraš znati šta hoćeš od života i kada nađeš onu pravu, koja popuni svaku tvoju prazninu i postane tvoja druga polovina i tvoj najbolji prijatelj, čuvati je, svakodnevno iznova osvajati, voleti i graditi svoj život na temeljima uzajamnog poverenja i poštovanja.

Kada je neko poznat, uspešan i ima armiju obožavalaca, može i te kako da  utiče na javnost i da svojim primerom promeni mišljenje kod ljudi o  nekim stvarima. Svedoci smo da se, nažalost, SMS-ovima sve više  prikupljaju sredstva za lečenje dece, a kad poznate ličnosti učestvuju u  tome, tako animiraju i druge ljude da pomognu. Koliko je slava  teret i mislite li da je obaveza svih koji to mogu da svojim  primerom utiču i na druge ljude, da čine dobra dela?

Nažalost, živimo u takvim vremenima i takvom društvu da se jedino možemo osloniti jedni na druge, na ljudsku dobrotu i milosrđe. Postoji toliko njih koji se hvataju za slamku, boreći se za svoj i život svoje dece. Ne mogu da budem imun na ono što se dešava oko mene, jer sreća i nesreća drugih ljudi je i moja. Teret sigurno postoji, ali znati da ste pokušali, dali sve od sebe ikada na kraju sve bude i ispadne kako treba, taj osećaj sreće i ispunjenosti ne može da se meri ni sa čim na ovom svetu. Budimo humani, budimo ljudi.

Šta za Vas znači učešće u Unicefovoj kampanji «Svako dete treba porodicu“?

Velika mi je čast što sam postao jedan od promotera Unicefa u kampanji “Svako dete treba porodicu”. Usvajanje i hraniteljstvo su veoma bitna stavka svakog društva, a ova kampanja bi trebalo da probudi svest ljudi da pored svih uslova koje nudi jedan dom, ništa ne može zameniti toplinu doma i porodice. Danas se živi tako brzo, pa se malo bavimo svojom decom. Ja i dalje navijam za ono vreme kad okupljeni zajedno ručamo za istim stolom. Danas je sve virtuelno i izgubila se povezanost između roditelja i dece. Sve je postalo na daljinu i sve je važnije od onoga što je zaista bitno.

Šta je za Vas uspeh ?

Moj najveći uspeh je moja porodica i to što sam ostao svoj, srećan i spunjen onim što sam postigao. Bez obzira na sve što život donese, nisam dopustio da me vetar svih ovih godina okrene na stranu koja bi od mene napravila nešto što ne želim da budem. I dalje sebe doživljavam kao nekog neozbiljnog dvadesetogodišnjaka, do trenutka kada u nekim novinama ugledam broj 40 pored mog imena i prezimena, pa shvatim da je prošlo neko vreme. Vodim računa o sebi i trudim se da svoje vreme što bolje organizujem i poklanjam samo onima koji ga zaslužuju. Ne opterećujem se po kojom sedom ili borom, jer protiv prirode niko nije dobio bitku i želim da, kako kažu, ove najbolje godine života iskoristim na najbolji mogući način i što više vremena posvetim svojoj deci.

Osim što voli Vašu muziku, publika i Vas zaista voli. Koliko Vam znači ta razmena energije na koncertima?

Ništa ne može da se uporedi sa osećanjem podjednako odgovornosti, zahvalnosti i blaženstva koje možeš, bukvalno, dotaknuti na koncertima. Toliko dobre i pozitivne energije, gde gledajući ljude ispred sebe, njihovo zadovoljstvo, znaš da si uradio nešto dobro i neizbrisivo. Dajem svki deo sebe jer želim da me ljudi upoznaju kroz moje pesme, moj glas. Stalo mi je da vidim svoju publiku srećnu i zadovoljnu jer znam da oni to prepoznaju i cene, a to da li si učinio sve, saznaš jedino nakon koncerta, slikajući se sa njima i čitajući komentare na društvenim mrežama.

Kako biste definisali ljubav?

Sasvim jednostavno. Ljubav, daje ti krila! Izazov, ono nešto za šta se treba boriti.

Ta reč postoji u svim Vašim pesmama. Na Vašim koncertma bilo je i  prosidbi. Kako gledate na to da neko tako važne životne trenutke želi  da podeli baš sa Vama?

Moji koncerti su već postali prepoznatljivi po prosidbama, koje se, pogotovo u poslednje vreme, sve češće dešavaju uz pesmu ‘’Pogledi u tami’’. Reci da, koje im odsviramo nakon onog velikog da, publika uvek frenetično podrži … Ni sam ne znam koliko smo imali prosidbi do sada. U šali kažem da ću završiti neki internacionalni kurs za matičara, pa da sve završimo na jednom mestu. Srećan sam i počastvovan što na takav način mogu učiniti nešto za njih, biti deo trenutka koji će sigurno pamtiti celog života.

Šta sada radite, čime ste trenutno preokupirani?

Radim na novim pesmama, video spotovima. Uglavnom, nisam onaj stereotipni Crnogorac koji samo leži i odmara. Ja sam stalno zaposlen, uvek nešto radim i pripremam u svojoj glavi. Ove godine planiram nekoliko dueta sa svojim kolegama iz regiona, a posebno me raduje izlazak Kristinine prve slikovnice za decu na kojoj radimo već neko vreme.

Kako vidite sebe privatno i profesionalno za deset godina?

Samo starijeg deset godina, pametnijeg, zrelijeg i ništa više ne bih menjao od onoga u čemu sada uživam. Biti dobar roditelj, dobar muž i dobar u svom poslu. Možda ću naći vremena za ono za šta ga sada trenutno nemam. Početi da pišem knjigu, snimiti jedan igrani film…