Piše: Slavica Gligorović
Fotografija: Dušan Milenković

U srpsku kinematografiju ste ušli na velika vrata kao student četvrte godine akademije u izuzetnom ostvarenju Montevideo Dragana Bjelogrlića. Kako je došlo do te saradnje, koja je i kasnije uspešno nastavljena?

Nisam ni želeo da idem na kasting za Montevideo, ali otišao sam na nagovor mog klasića Aleksandra Miloševića i ispostavilo se da mi je baš tog dana verovatno i počela ta, kako je svi nazivaju, karijera.

Da li vam je u tome pomoglo vaše profesionalno bavljenje fudbalom?

Naravno da mi je pomoglo to što sam i pre filma voleo da igram fudbal, mada mnogi od popularnih „montevideovaca” nisu umeli da igraju fudbal. Ali trud koji smo uložili zajedno u celu pripremu, nadomestio je neznanje i muški smo odradili sve to.

Koliko vas je uloga golmana Jakše pripremila i odredila za dalje uloge?

Definitivno će me ceo život, sem po mom imenu, zvati i Stanko Pletikosić, Jakša ili El Grande Milovan. I iskreno, ne smeta mi. El Grande Milovan je bio čovek vredan poštovanja, vredan pomena i sigurno bolji čovek nego bilo ko od nas, jer je dolazio iz nekog boljeg i normalnijeg vremena, tako da volim kad me zovu El Grande. Lepo je.

Nastavili ste uspešnu saradnju sa Draganom Bjelogrlićem. Koliko vam je uloga inspektora Stanka Pletikosića u Senkama nad Balkanom obeležila karijeru?

Stanko Pletikosić mi je došao ili bio dodeljen od Dragana u pravo vreme. Senke su bez sumnje naša dosad najkvalitetnija serija, a igrati u takvoj seriji glavnu ulogu, to je za glumca mojih godina dosanjani san!

Kako ste radili, kakav je to bio tim kada ste uspeli da zaista dostignete vrhunske standarde, da na tako dobar način dočarate neko drugo vreme, emocije, ponašanje, stil oblačenja, življenja i stvaranje nacionalnog fudbala?

Svaki ozbiljan posao traži još ozbiljnije pripreme. Vrlo dugo smo pričali, razmišljali i na neki način počeli i da živimo to neko drugo vreme bez psovki, bez poštapalica i ostalih ovovremenskih nepotrepština.

Koliko vam znači to što su te uloge, kao i uloga u Jagodićima, bile istorijske uloge? Kako se prebacujete u to neko drugo vreme, u vreme pre gotovo jednog veka?

Nemam problem s tim. Uzmimo u obzir da je moja prva uloga bila uloga u Montevideu, koji je smešten u drugu epohu, a realizacija celog projekta je trajala pet godina.

Na RTS-u gledamo reprizu serije Sumnjiva lica. Nušić na savremeni način. I tu se vidi dobra atmosfera, interakcija među glumcima. Koliko vam ta serija znači?

Za mene su ta Sumnjiva lica bila vrlo veliko iskustvo, gde sam mogao da se igram s nečim što sam već savladao. I bilo mi je krivo kad se to snimanje završilo, možda zato što je na drugoj kameri bila moja školska drugarica Vesna Ćurčić, ili zbog nečeg drugog, ali svakako mi je drago što sam bio deo Sumnjivih lica.

Kada ste prepoznali u sebi tu sposobnost transformacije, želju i ideju da budete glumac?

To sam znao još kao baš mali. Ceo život sam znao da ću biti glumac i toliko sam u to bio siguran da se nisam ni trudio da idem na neke sekcije ili u školice glume za vreme osnovne i srednje škole, jednostavno sam uvek govorio sebi: „Još nije vreme, još nije vreme… E, sad je vreme!”

I niste odustali iako niste bili primljeni na Fakultet dramskih umetnosti iz prvog pokušaja. Po čemu pamtite studije?

Studije pamtim isključivo po dobrom druženju i po tom nekom bojažljivom periodu, kad gazimo i učimo i trudimo se, a zapravo ne znamo ni kuda idemo ni kad ćemo tamo stići.

Ne zanemarujete ni pozorište?

Pozorište nikad neću zanemariti! Neke uloge sam bio prinuđen da vratim zbog snimanja i isto tako da napustim neke stare predstave koje više nemaju smisla jer se promenio određeni broj glumaca. Trenutno beogradska publika može da me gleda u predstavama Osama – kasaba u Njujorku u Zvezdara teatru, Hotel 88 u hotelu 88 Rooms i Zojkin stan u Beogradskom dramskom pozorištu.

Kakve uloge volite, a kakve odbijate?

Ne postoji uloga niti lik koji ne možeš da oplemeniš i da ga oživiš samo ako imaš dovoljnu slobodu i poverenje reditelja! Reditelj je za mene onaj koji razmišlja o svemu, a najviše mora da razmišlja o glumcu jer samo tako može da se stvori ono što se zove uzajamno poverenje. Kad namirišem da toga nema, ili da ga neće biti, lagano skupim stvari i palim što dalje!

Koliko vam je to što ste postali poznati i slavni promenilo privatni život?

Iskreno, sebe ne smatram ni poznatim, ni slavnim. Naravno, prija mi kad mi ljudi na ulici upute osmeh ili kompliment, ali iskreno, i dalje najviše volim neke svoje stare navike. I nikad ih neću promeniti – ni kad bih jednog dana bio Bruce Willis. (Smeje se.)

S kim najviše volite da glumite?

Volim da igram sa glumcima koji vrlo studiozno i sa mnogo koncentracije pristupaju poslu. Bjela se ne računa jer on razmišlja o svemu, od toga kako da skupi pare za film do toga kako će da izgleda odjavna špica. A od mlađih kolega moje generacije to su Nikola Rakočević, Jovana Stojiljković, Jelisaveta Orašanin, Tamara Krcunović, Vlada Aleksić, Marko Živić, Jovan Jovanović. Ima tu još onih sa kojima volim da radim, ali ne mogu sad sve da nabrajam.

Imate li omiljenu partnerku?

Jednom prilikom mi je jedna koleginica rekla da sam joj ja omiljeni partner i mnogo sam se lepo i moćno osećao. Ta koleginica je Anja Alač. I evo, neka ona bude moja omiljena partnerka.

Na kojim ste projektima trenutno angažovani?

Trenutno snimam jednu vrlo ineresantnu seriju, zove se Jutro će promeniti sve. Reč je o dva drugara i dve drugarice koji zajedno prolaze kroz razne životne prilike i neprilike. Čim zavrsim Jutro, počinjem da snimam Senke 2 – nastavak Senki nad Balkanom, koje su, po onome što sam dosad pročitao, u najmanju ruku opet jedan revolucionarni spektakl, barem kad je naš serijski program u pitanju.

Razmišljate li i o karijeri u inostranstvu?

Dosad su mi se stvari koje sam priželjkivao, nekako uvek spontano i desile. Tako će i neka inostrana karijera razmišljati o meni, ako već nije počela. (Smeje se.)

Ove godine ste u stvarnosti ponovili uspeh nacionalnog tima iz Montevidea. Umetnička reprezentacija Srbije prošla je mnogo bolje nego profesionalni fudbaleri. Bronza na svetskom prvenstvu u Moskvi. Spojili ste istoriju, film i stvarnost – i to kao kapiten tima.

Jeste. Jedan od mojih najboljih prijatelja Bane MVP i ja smo zajedno sa Maksom Ćatovićem i Petrom Vukašinovićem napravili tu reprezentaciju, koja se zove Art fudbal Srbija, i već tri godine se takmičimo na Svetskom fudbalskom prvenstvu umetnika u Moskvi. Ove godine smo na tom svetskom prvenstvu u Moskvi uzeli bronzu i ponovili uspeh tima iz Montevidea. To je bilo malo pre svetskog prvenstva za profesionalce. Zbog snimanja nisam gledao Mundijal, pa ovogodišnji plasman naše profesionalne reprezentacije ne bih komentarisao, ali hoću da prokomentarišem onaj iz 1930., kad smo isto uzeli bronzu. Za ovaj umetnički tim Srbije, kao i te istorijske 1930., i dalje igraju Jakša, Milutinac i Balerina, tako da ništa nije slučajno!