Piše: Slavica Gligorović
Foto: Miroslav Todorović

NJEGOV OSMEH RAZORUŽAVA, DOK U IGRI NA TERENU NE ŠTEDI PROTIVNIKE. KAPITEN PARTIZANA MIROSLAV VULIĆEVIĆ (33) JE IGRAČ SA NAJVIŠE MEČEVA U SUPERLIGI SRBIJE, ČAK 253. SA PARTIZANOM JE OSVOJIO DVE TITULE PRVAKA DRŽAVE, UKLJUČUJUĆI DUPLU KRUNU, I TRI KUPA SRBIJE, DOK JE U ELITNOJ LIGI EVROPE IGRAO TRI PUTA. POBORNIK JE ZDRAVE ISHRANE, VELIKI BORAC, IGRAČ KOJI SE NAJBRŽE VRATIO NA TEREN POSLE TEŠKE POVREDE.

Upravo je završeno najvažnije prvenstvo najvažnije sporedne stvari na svetu. Francuzi su briljirali posle dvadeset godina. Kao neko kome je fudbal profesija, imate li odgovor na pitanje šta je to u fudbalu što je zaludelo ceo svet? Glavne informativne emisije nisu emitovane na vreme zbog utakmica, političarima je to bila glavna tema…

Fudbal nosi neku svoju magiju, koja se jednostavno ne može rečima opisati i koja hipnotiše. Tu količinu energije koju publika pruža, osećaju i igrači na terenu. Verovatno je čar fudbala kao igre njegova neizvesnost. To smo videli i sada, u finalu Svetskog prvenstva 2018., kada, osim Francuske, preostale četiri reprezentacije do polufinala nisi bili favoriti.

Sudeći po količini novca koji se vrti u tom sportu, sve manje se može reći da je to najvažnija sporedna stvar na svetu, već je pre jedan od najunosnijih poslova. Kako to objašnjavate?

Ljudi vole sport, a fudbal ima armije navijača. Uz to idu mediji, šou-biznis, politika… Njegovu medijsku moć mnogi su koristili i za svoje promovisanje, ali najviše je onih koji istinski vole fudbal. Njegovu magiju još niko nije objasnio, zato ga toliko i volimo.

Neizostavno pitanje je ocena nastupa reprezentacije Srbije. Šta je ono na čemu sad treba raditi?

Ipak smo imali mladu reprezentaciju koja je bila prvak sveta. Svakako je uspeh naći se među 32 najbolje reprezentacije sveta. U fudbalu, kao i u drugim sportovima, uvek se postavlja pitanje da li se moglo više. Odgovor je da uvek može i bolje i više. Na svim poljima treba da težimo da budemo učesnici velikih takmičenja u Evropi i u svetu. A kada imate kontinuitet, onda dolaze i rezultati.

Za vas kažu da ste primer kapitena starog kova. Koliko kapiten određuje igru tima?Koliko je teško nositi kapitensku traku i trpeti pritisak i kritike javnosti i navijača, koji vas u jednom trenutku slave, a u drugom veoma lako daju sebi za pravo da po vama ospu drvlje i kamenje posle jedne slabije igre?

Biti kapiten Partizana je velika čast. O njegovoj tradiciji, grbu, istoriji i navijačima je izlišno govoriti. Kada pogledate istoriju dugu 73 godine i ko je sve nosio kapitensku traku crno-belih, slobodno mogu reći da je to ostvarenje mojih dečačkih snova: pobede u derbiju, osvajanje titule i dupla kruna. Kapiten ima punu odgovornost pred timom, privilegiju da u spornim situacijama razgovara sa sudijom, savetuje mlađe igrače i pomogne im, usmeri ih, ako je potrebno. Nisam strog, niti sam od onih koji napadaju igrače i viču na njih. Svaki igrač sâm zna kada je pogrešio i tada mu je potrebna podrška, a ne dodatni pritisak jer utakmica traje, sledeća akcija je bitnija od onoga što ne možemo da vratimo. Tu sam uvek da dam podršku saigračima, posebno onima na početku karijere.
Javne ličnosti su pod lupom javnosti i normalno je da vas u jednom trenutku slave, a u drugom kritikuju. To su osobe koje žive za Partizan i pobedu, a poraz, kao i mi, teško doživljavaju. Kao što je lepo da čujete kada vas hvale, tako se mora istrpeti i kritika.

Da li je lako nositi Partizanov grb?

U Partizanu je uvek veliki pritisak. Tradicija nalaže da klub uvek bude na šampionskom putu i osvaja titule. U svakoj utakmici mora se biti pobednik. Ništa sem pobede nije dobar rezultat. Mnogi igrači ne mogu da izdrže to breme, brzo odu iz kluba ili jednostavno ne uspeju da daju svoj maksimum. S druge strane, pobede donose prelepe trenutke, slavlja, međunarodna takmičenja, trenutke za pamćenje, koji ostaju za ceo život. Kako kaže čuvena poslovica: „U Partizanu nije uvek lako, ali je lepo!”

Šta bi bio vaš savet mladim igračima – da li je bolje da grade karijeru na domaćim terenima ili u inostranstvu?

Moj savet je da ne bi trebalo da odu veoma mladi u strane fudbalske klubove, iako smo svesni da klubovi danas žive od prodaje igrača. Iskustvo je pokazalo da je bolje da ostanu još godinu-dve da sazru kroz igru. Mnogo talenata se izgubilo jer nisu odmah zaigrali u velikim klubovima, odlazili su sa tzv. pozajmice na pozajmicu ili se vraćali u pokušaju da ožive karijeru. Više sam za to da se ide stepenik po stepenik, da se ostane godinu-godinu i po duže u srpskom fudbalu i onda da se ode u klub koji računa na takvog fudbalera i ima slobodnu poziciju u timu. Iza takvog redosleda krije se dobra karijera.

Na derbiju pre četiri godine zadobili ste tešku povredu prednjeg ukrštenog ligamenta i povređeni ste igrali 70 minuta. Kako ste prebrodili sve to?

Derbi je utakmica puna adrenalina. Doživeo sam jednu od najtežih povreda u fudbalu, ali kada vas povuče adrenalin, ljubav prema klubu i želja za pobedom, onda izdržavate svaki bol. Nisam hteo da napustim igru, želeo sam da budem sa saigračima do kraja, da izdržim kako bismo pobedili. Ali u trenutku velikog slavlja kao hladan šamar dobio sam vest da sam tokom utakmice pokidao prednje ukrštene ligamente i usledila je pauza od šest meseci. Sada je to iza mene i jedinstven sam primer igrača koji je odigrao utakmicu sa pokidanim ligamentima, a da nije izašao sa terena.

Imate li neki poseban režim ishrane i vežbi, osim treninga na terenu?

Polažem dosta na ishranu, prvenstveno zbog zdravlja. Mnogobrojna istraživanja su pokazala da pravilnim kombinovanjem namirnica možemo ne samo da produžimo sportski i životni vek već i da izbegnemo mnoge povrede. Pored organske hrane, jedem dosta žitarica, poput kinoe, povrće, salate, ribu, a uz to unosim dovoljne količine proteina kroz prirodne suplemente i hranu. Ne pijem kafu, ne jedem industrijske prerađevine, niti meso i mlečne proizvode, ali sve nadoknađujem kroz pravilnu ishranu. Kada želim nešto slatko, ima mnogo recepata za zdrave kolače bez industrijskih šećera i u njihovom spravljanju sam majstor.

Koji vam je najdraži gol?

Moja pozicija desnog beka nije ta koja daje golove. Draže mi je kada asistiram i takvih asistencija je bilo mnogo u karijeri, kako u derbijima, tako i u važnim utakmicama. Najdraži gol mi je onaj od pre nekoliko godina protiv Steaue postignut u gostima u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Ta pobeda nam je nakon pobede kod kuće omogućila da igramo u grupnoj fazi Lige Evrope. Ostaje žal što smo bili tako blizu Lige šampiona. Delio nas je jedan gol od ulaska u grupnu fazu i nadam se da ću do kraja karijere sa Partizanom igrati i na tom takmičenju. Gol sam posvetio porodici, ćerkama i supruzi.

Fudbal… Njegovu magiju još niko nije objasnio, zato ga toliko i volimo

Da li planirate trenersku karijeru?

Sigurno je da ću posle završene karijere ostati u fudbalu, a ideja je da već ove godine upišem trenersku školu i dobijem licencu. Moji dosadašnji treneri misle da imam žicu za to.

U svetu je danas normalno da se vrhunskim sportistima obezbede uslovi za školovanje i poznati svetski univerziteti su spremni da talentovanim sportistima prilagode nastavu i ispite. Mislite li da i naš školski sistem treba o tome više da povede računa? Vi ste sad nastavili školovanje?

Obrazovanje je veoma važno za sportistu jer predstavljate sebe i van terena i uzor ste mladima. Poželjno je da budete elokventni, da govorite stane jezike, da se na najbolji način predstavite – kao i u svakom poslu. Moj posao je da dobro igram i da mogu o tome da govorim u intervjuima ili u razgovoru sa običnim ljudima. Fudbal jeste moj život, ali život nije samo fudbal. Ja sam nastavio školovanje i trenutno sam na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje i to mi je posebna čast.

O vama tabloidi ne pišu, uspeli ste da privatni život zadržite za sebe. Koliko slava može da utiče na privatan život?

Porodica mi je na prvom mestu. Uz suprugu, sa kojom sam od tinejdžerskih dana, imam i dve prelepe ćerke, Janju i Đurđu. Ne volim preterano medijsko eksponiranje, ali sam uvek tu za navijače i kada je potrebno predstaviti klub. Volim da moja intima i porodični život budu moja stvar, a ne stubac u novinama.

Da li ste i ćerke usmerili ka sportu?

Ćerkice su još male da bi krenule da se profesionalno bave sportom. Sigurno je da ću ih usmeriti ka sportu – prvo rekreativno, zbog razvoja. Ako pokažu talenat i želju da im sport bude profesija, supruga i ja ćemo ih podržati. Starija ćerka je išla na ples, a videćemo kakva će joj biti dalja interesovanja.

Zašto u klubu imate nadimak Mašina?

Nadimak sam dobio tokom oporavka od povrede jer sam se oporavljao mnogo brže od ostalih sportista i rokova koje su doktori predvideli. Onda su u šali pričali da je neverovatno šta radim samo mesec-dva nakon operacije. „On je mašina”, govorili su i tako je to ostalo. Oporavio sam se brže nego što su doktori rekli, skratio sam oporavak za mesec i po dana, što je veliki uspeh.

Igrač ste sa najviše mečeva u Superligi Srbije, čak 253. Jedan ste od najboljih i najbržih desnih bekova u Srbiji u poslednjih deset godina. Da li vam je to podsticaj ili opterećenje?

Dugo sam u srpskom fudbalu, a i mene je iznenadio taj podatak. Lepo je biti rekorder, to je nešto što niko ne može da vam izbriše, da vam oduzme. Da li sam najbrži i najbolji bek poslednjih godina, kako kažu, to moraju drugi da ocene. Zahvalan sam bogu na zdravlju i karijeri koju sam ostvario. U sportu uvek može više, može i gore, ali kada pogledam odakle sam krenuo i kako se razvijao moj fudbalski put, zadovoljan sam svojom karijerom.

Partizan je prošle godine osvojio duplu krunu u sezoni kada se mislilo da je sve izgubljeno. Kakva je to bila proslava za pamćenje na krovu autobusa?

Slavlje posle duple krune je najjači i najveći razlog zašto sam došao u Partizan i pored ponuda iz inostranstva koje sam imao. Na samom početku sam rekao da je veoma važno da kada završite karijeru i kada se okrenete, možete da kažete: uzeo sam toliko i toliko trofeja, titula u domaćem prvenstvu, igrao sam velike utakmice u Evropi. To slavlje posle duple krune, otvoren autobus, reke navijača iza vas, to je ono zbog čega se igra fudbal. Svaki igrač će reći da bi menjao mnoge utakmice u evropskim ligama za taj doživljaj. Mi smo osvojili duplu krunu u sezoni kada su nas svi otpisali, u sezoni koja je loše počela. Imali smo fenomenalnu atmosferu u svlačionici, fenomenalan stručni štab i podršku navijača, koji su nam bili vetar u leđa i dvanaesti igrač na terenu. Šesta smo generacija koja je uzela duplu krunu, a znamo koliko klub postoji i koji su sve igrači u njemu igrali, tako da će kada završimo karijere, to sigurno biti jedan od onih trenutaka u životu koje nikada nećemo zaboraviti.