Ona nije samo lepa supruga najboljeg tenisera sveta. Ona je pre svega veliki borac za prava svakog deteta da odrasta u zdravom okruženju. Jelena Đoković govori o misiji svog humanitarnog rada da svet učini lepšim mestom za život

Direktorka Fondacije Novak Đoković i supruga najboljeg tenisera sveta Jelena Đoković gostovala je nedavno u Podgorici na Konvenciji žena Zapadnog Balkana, pod nazivom Ona je tu. Jelena je govorila na temu Uloga žene u izgradnji mira na Balkanu, a među učesnicima se našla i Širin Ebadi, jedina dobitnica Nobelove nagrade za mir iz Irana.

Đokovićeva je tom prilikom istakla da je cilj fondacije koju je 2007. godine osnovao njen suprug  da omogući deci iz socijalno ugroženih sredina da rastu, igraju se i razvijaju u stimulativnom, kreativnom i bezbednom okruženju, istovremeno učeći da poštuju druge i brinu o svojoj okolini. Kao majka jednoipogodišnjeg dečaka, ona je u svom govoru na konvenciji objasnila da se svako dete rodi kao mali genije, ali da uticaj okoline određuje koliko će razviti svoje potencijale.

– Svako dete jeste genije. I vaše, i moje. Svako dete je rođeno kao genije. Svako dete se rodi sa potencijalom da postane genije. Deci se od rođenja pa do šeste godine života mozak razvija većom brzinom nego tokom celog našeg života. Do svoje treće godine, detetu se u mozgu formira preko 1000 triliona neuronskih veza. Možete li da zamislite tu brzinu, taj neverovatni razvoj? Kada bi njihova telesna težina rasla brzinom kojom im raste mozak, do svog prvog meseca života naše bebe bi bile teške 77 kilograma. U tom periodu života najbitnije je da im pružimo što više podstreka koji će pospešiti razvoj njihovog mozga i pripremiti ga za sve izazove sa kojima će se susresti kasnije u životu – istakla je Jelena.

Učešće direktorke Fondacije Novak Đoković na konvenciji Ona je tu bio je odličan povod da se osvrne na humanitarni rad kojim se bavi, ali i na posledice njenog odrastanja u periodu sankcija i bombardovanja.

 Šta je misija Fondacije Novak Đoković?

– Misija fondacije usmerena je na rani razvoj i rano obrazovanje. Mi se bavimo ulaganjem u obrazovanje dece do šeste godine, pre svega u mestima koja su siromašna, gde veliki broj dece ne ide u vrtiće, jer želimo da im pomognemo da se što bolje pripreme za izazove koje će im život nametnuti. Mi želimo da pružimo podršku roditeljima i pomognemo im da omoguće svojoj deci adekvatnu stimulaciju i okruženje za zdravo odrastanje; mirno detinjstvo, knjige, osmehe. U našoj misiji nam se prošle godine pridružila i Svetska banka. Naš model rada sa decom i program za ulaganje u rano detinjstvo je izdvojila kao primer koji treba da slede i druge zemlje sa sličnim ekonomskim problemima.

Kako ste izabrali oblast na koju se usmerava vaš rad?

– Želimo da stvorimo društvo u kome će mladi biti šansa, a ne problem. Verujem da i vi to želite. Ali, više od 50% dece u Srbiji u ovom trenutku ne ide u vrtić. I znate šta? O tome malo ko priča i malo ko kandiduje ovo kao problem. A zašto? Zato što danas svi misle samo od danas do sutra. Rezultati ulaganja u rani razvoj videće se tek kroz 20 godina. Kada ta deca postanu odrasli ljudi spremni ili ne da se bave problemima u društvu. Za toliku trku malo ko ima strpljenja. Zato smo izabrali baš ovu temu i ovaj problem da se njime bavimo kroz rad fondacije. Novak se ovom temom bavi i kao globalni ambasador Unicefa.

Šta razdvaja decu koja postaju geniji od onih koji to ne postanu?

– To su okolnosti. Okruženje. Mogućnosti. Podrška. Stimulacija. Edukacija. Nivo stresa. Nijanse. Većina roditelja želi da svojoj deci omogući beskraj. Nebo, zvezde. Sunce. Kosmos. Većina roditelja ne zna kako to da dostigne, ali daje sve od sebe. Treba im podrška. Neki roditelji imaju bolju startnu poziciju od drugih. I neka deca takođe. Deca koja odrastaju u uslovima konstantnog stresa, straha, neadekvatne ishrane, manjka sna, rata, migracija imaju manje šansi da ispune svoj potencijal. U svetu se dosta govori o takvom toksičnom stresu kom su izložena mnoga deca danas. Otvaraju se pitanja – koliko toksičnog stresa može da podnese jedno dete? Kakve posledice ostavlja na njega? Da li deca pamte taj stres? Da li ga pamti njihov organizam? Odgovor je da.

U kakvom okruženju ste vi odrastali?

– Doživeli smo bombardovanje, sankcije, siromaštvo, izbeglištvo, neizvesnost. Na svakog od nas je to ostavilo trag. Neki su iz tog iskustva izašli bolji, jači, a neki trajno osakaćeni i paralizovani. Pre neki dan, Novak i ja smo se u strahu probudili u toku noći kada je bila jaka grmljavina u Parizu. Svi u kući su spavali kao bebe. Niko se nije ni pomerio. A nas je taj zvuk po ko zna koji put podsetio na bombardovanje. I svake prve srede u mesecu kada testiraju sirene za vazdušnu opasnost u gradu gde živimo, mi doživimo stres i strah. Danas taj stres dominantno osećaju porodice koje su pobegle iz Sirije, Iraka, Avganistana, Pakistana, iz rata, kako bi pronašli mir i stabilnost iako neki nemaju preciznu predstavu kuda tačno idu ni gde će završiti. Oni svakodnevno prolaze kroz užasne stresove sa svojom decom. Tretirani su kao nepoželjni gde god da su. Na svom putu preskaču bodljikave žice, mora, planine, reke. Susreću se sa prevarantima, kidnaperima, lopovima. Njihova deca nemaju one bitne rutine koje im daju mir i sreću – nemaju svoj krevet, svoj poznati kutak, svoje igračke, svoje obroke. Kiša, sneg, led, bolest bez lekova, zima bez kape i šala, leto bez dovoljno vode.

Kako pomoći toj deci koja svakodnevno dobijaju negativne stimulanse i uče o bolu i patnji umesto o ljubavi, sreći i radosti?

– Napori svih nas koji se bavimo humanitarnim radom su usmereni na to da oni u prvom trenutku dobiju hranu, vodu, deca mleko, da dobiju odeću, potrebnu medicinsku pomoć… A onda će sve te porodice i deca da stignu gde su krenuli i tamo će se susresti sa velikim izazovima: kulturološkim, emotivnim, psihološkim, materijalnim. I pred svima nama je sada izazov kako da im pomognemo; kako da ih na što bezbolniji način integrišemo u novu zajednicu.

Kakav cilj ima projekat Porodični saradnik u čiju implementaciju je uključena Fondacija Novak Đoković?

– Naša fondacija je zajedno sa Unicefom u Srbiji i Vladom Srbije implementirala projekat podrške porodici u krizi. To je projekat kroz koji pružamo pomoć porodicama koje su u riziku od razdvajanja dece usled trajno poremećenih odnosa i problema. Neke porodice suočavaju se sa krizama koje ne mogu same da reše. Svakom detetu je mesto uz svoju matičnu porodicu, uz svoje roditelje. Tim roditeljima potrebni su pomoć, podrška i razumevanje, a ne osuda. Zašto to pominjem? Zato što će sve migrantske porodice verovatno pretrpeti krize, a društva koja će ih prihvatiti moraće da budu spremna da imaju odgovor na njih. Projekat koji smo sproveli na gotovo 400 porodica da bismo ih zaštitili podrazumevao je da svaka od njih ima svog saradnika, neku vrstu oslonca iz sistema, koji im je neprestano na raspolaganju. Naši saradnici im pomažu da dobiju dokumenta, ostvare prava koja im pripadaju, uče ih roditeljskim veštinama, uče decu da poštuju svoje roditelje, slave rođendane, brinu i jačaju ih na taj način. Saradnik ulazi u porodicu zbog krize koja preti da rasturi zajednicu i da ugrozi dete u njoj. Tokom rada takve krize se otklanjaju i naš saradnik nakon šest ili više meseci izlazi iz porodice i ostavlja ih jače.

Tekst: Ivana Nikolić