… JER ONI JESU NAŠA NAJVREDNIJA SADAŠNOST I ONI U ČIJIM RUKAMA JE NAŠA BUDUĆNOST

PIŠE: Slavica Gligorović
FOTO: Arhiva Ministarstva za sport i kulturu Republike Srbije

Vanja Udovičić, najmlađi ministar u Vladi Srbije, jedan je od najboljih vaterpolista sveta, za reprezentaciju je odigrao 284 utakmice i postigao 330 golova, bio kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije sa kojom je osvojio sve što se osvojiti može. Igrao je u klubovima Partizan, Jadran, Posilipo, Pro Reko, Mladost, Radnički. Završio je Fakultet organizacionih nauka. Srpski vaterpolo i dalje je u svetskom vrhu, a Vanja je svoje iskustvo, znanje i energiju usmerio na to da kao ministar omladine i sporta učini dobre stvari za srpski sport i omladinu.

Da li ste ikada u mladosti i tokom sportske karijere razmišljali o tome da ćete se baviti politikom i čak biti ministar?

Nisam.

Kada ste stupili na dužnost, bili ste jedan od dosad najmlađih ministara u Srbiji, ali i u Evropi. Koliko vam je to odmoglo ili pomoglo?

Sve ima svoje prednosti i mane, pa i to što sam bio apsolutno politički neiskusan, ali i neko ko je prošao sve faze života sportiste  i kome je sport zaista život.

Šta je ono najvažnije što mislite da ste postigli otkad ste na čelu Ministarstva omladine i sporta?

Od onih sam koji veruju da uvek mogu i više i bolje. Ima puno toga sa čim sam zadovoljan, teško je izdvojiti nešto. Neke stvari, poput donošenja novog Zakona o sportu, uređenja i postavljanja drugačijeg sistema sporta, organizacije rada Fonda za mlade talente Srbije i finansiranja omladinskog sektora, nisu opipljive i vidljive kao rezultat, a jesu preduslov, na primer, rekordnog broja medalja koji danas imamo, povećanja broja dece u sportu, povećanja i broja i iznosa stipendija i nagrada za naše najbolje studente i učenike, smanjenja stope nezaposlenosti mladih, korišćenja evropskih fondova i za sport i za omladinu itd., ali i još mnogo toga. Verujem i cilj mi je da još puno toga bude i bolje i uspešnije i u oblasti sporta i u oblasti omladine.

Zašto ste uopšte ušli u politiku?

Iz ubeđenja da mogu da učinim dobre stvari za srpski sport i omladinu.

Koliko su vam iskustvo u sportu i veliki rad koji je krunisan i najvećim uspesima pomogli u poslu kojim se sad bavite?

Mnogo jer apsolutno odgovoran odnos prema obavezama i ništa manje od najboljeg kao cilj – to je ono bez čega ne možete biti sportista. Znam da se najbolji rezultati postižu isključivo danonoćnim radom, odricanjem, neodustajanjem i spremnošću i na poraze, posle kojih moraš da ustaneš, naučiš lekciju i pobediš i sebe i druge. Isto je i u ovom poslu i tako mu i pristupam.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da mladi nemaju mnogo poverenja u institucije, ali da je Ministarstvo omladine i sporta jedno od onih kome više veruju. Zadobili ste poverenje, koliko zaista možete da učinite za mlade?

Jesmo pomakli stvari nabolje i mnogo toga radimo, ali je još mnogo posla pred nama. Mladi moraju da budu u fokusu svih, ali ne samo deklarativno, jer oni jesu naša najvrednija sadašnjost i oni u čijim rukama je naša budućnost. Sve što mogu, radim i radiću sa ogromnim motivom i željom da dođemo do cilja da naša zemlja za naše mlade nema bolju i lepšu alternativu.

Verovatno smo zemlja koja uz najmanje ulaganja niže najveće svetske uspehe. Setite se uslova u kojima ste vi trenirali, a šta ste sve postigli. Koliko država radi na tome da omogući sportistima da pruže svoj maksimum?

Sećam se i hladne vode u bazenu i restrikcija struje i nemanja opreme i kašnjenja isplata nagrada i po više od godinu dana itd. Danas je neuporedivo drugačije. Širom zemlje kroz izgradnju infrastrukture, od trim-staza do dvorana i nacionalnih trening centara, završili smo mnogo projekata i radimo i dalje na mnogo njih. Sportisti se finansiraju od najranijeg uzrasta kroz stipendije, kampove, pripreme, opremu, odlaske na takmičenja, pa do isplate nagrada i nacionalnih priznanja za osvojene medalje za našu zemlju. I to bez dana kašnjenja u isplatama – rokovi isplata nisu duži od sedam dana. Pritom, svaki dinar mora da dođe do sportista – to je, rekao bih, jedna od sistemski najvećih promena koje su dale rezultat. A rezultat je apsolutno rekordan broj medalja, trostruko veći od onog koji sam zatekao. Srbija je prošle godine osvojila rekordnih 37 medalja na evropskim i svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama. Ogroman napredak u odnosu na 2000. kada su osvojene tri medalje.

Da li je konačno došlo vreme da u zemlji koja je svetski prvak u vaterpolu svaka škola ima bazen?

Ne znam da i jedna zemlja to ima, ali to jeste i moj san, međutim, bio bih nerealan kada bih rekao da jeste danas došlo to vreme. Iza nas je vreme u kome smo ostali i bez školskih sala i bez sportskih centara, a i mnoge koje imamo, nisu u dobrom stanju. Od toga smo krenuli, to menjamo, a svakako ne odustajemo od toga da stvorimo uslove i za bazene.

Naši mladi sportisti dobijaju stipendije za najprestižnije svetske univerzitete, gde imaju najbolje uslove i za studiranje i za bavljenje vrhunskim sportom. Kod nas su i dalje često u situaciji da moraju da prelome – ili sport ili fakultet. Može li se to promeniti?

Lično znam koliko mi je bilo teško da završim fakultet i ostanem vrhunski sportista. Ono čime jesam posebno zadovoljan, jeste to što danas naši vrhunski sportisti imaju pravo na posebne uslove pri upisu i tokom studiranja. Nije na svim fakultetima taj zakonski okvir još profunkcionisao punim kapacitetom, ali na tome intenzivno radimo u punoj koordinaciji sa Ministarstvom prosvete.

Nekad su u školama postojale sekcije i dodatna nastava iz fizičkog vaspitanja, tako da su deci bili dostupni gotovo svi sportovi. Danas mogu da treniraju samo oni koji mogu da plaćaju. Jasno je da će se, ukoliko se omogući svim đacima da treniraju fudbal, košarku ili neki drugi sport, pronaći više dece koja imaju predispoziciju da budu vrhunski sportisti. Hoće li se to promeniti?

Sport koji nije privilegija, sport dostupan svima i sport kao deo života svakog deteta jedan su od mojih prioritetnih ciljeva. Upravo zato smo uveli i ograničenjevisine članarine za maloletne sportiste u klubovima, besplatne sportske zdravstvene preglede za decu od šest do 14 godina, prioritetan rad vannastavnih sportskih sekcija u školama, a i dodatni čas fizičkog u školama i sport kao izborni predmet.

Kako izaći na kraj sa huliganima?

To su problemi koji prate sport u celom svetu i, nažalost, ni mi nismo izuzetak. Međutim, i na tom polju beležimo bolji „rezultat” sa manjim brojem nereda na utakmicama.

Važite za čoveka od stila. Mnogi sportisti rade kao modeli za poznate brendove. Kakva su vaša iskustva u tome?

Nemam iskustva u tome. Međutim, mislim da su sportisti definitivno već sami po sebi najbolji brend svake zemlje. Za Srbiju, u kojoj se sport živi i slavi, gde se sportisti dočekuju na ulicama gradova i ujedinjuju bar na trenutak sve, brišu podele i neslaganja, sigurno jesu.

Koliko je bitno biti dobro stilizovan i u poslu kojim se sada bavite?

Jeste bitno jer odelo ne čini čoveka, ali je utisak koji ostavite već vizuelnom pojavom, onaj koji neretko opredeli i mnoge druge segmente i ishode.