Na moskovskom stadionu Lokomotiva junak filma i serije Montevideo, mladi glumac Miloš Biković, koji sada živi i radi u Rusiji, došao je da podrži kolege na utakmici koju igraju u sastavu Art fudbal reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu umetnika u fudbalu

Piše: Slavica Gligorović
FOTO: Michael Rhyzov,
Vladimir Aleksić, Ženja Smirnov

Volite li fudbal?
Volim. Kao što volim da pevam. Volim, a ne znam. Za ulogu sam trenirao. Veoma vešto smo Dragan Bjelogrlić, cela ekipa i ja sakrili da veze nemam s loptom.

Kako je došlo do toga da radite u Rusiji?
To je, stvarno, bilo čudo da dobijem poziv na kasting kod mog omiljenog reditelja Nikite Mihalkova, onako, bez logičnog sleda događaja koji bi do toga doveo. Meni je brat savetovao da napišem pismo Nikiti Mihalkovu, a ja sam rekao da neću da pišem, jer bogu nije potrebno pismo. Ako je nešto božija volja, to će da se desi. Pozvali su me i shvatio sam da je to na neki način bila intervencija odozgo.

Koliko Vam je to promenilo karijeru?
Promenilo je mnogo. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da sam otišao svojim logičnim putem na taj kasting, ja bih se uplašio i mislim da ne bih ništa uradio. A, pošto sam bio svestan da to što se dešava ima notu čudesnog, onda sam bio opušten, znao sam da nešto dobro iz toga mora da izađe. Ovde u Moskvi sam godinu i po dana. Pre nego što sam se doselio, snimio sam tri filma, a od kada sam došao, snimio sam četiri filma i tri sezone serija.

I postali ste veoma poznati i popularni u Rusiji. Kako to objašnjavate?
Sva sreća da upadam u dobre projekte i da sam te uloge uradio na način da su me zvali posle toga.

Imate li angažmane za reklame?
Glumac ne može da bude samo model. Kao glumac odlazite da reklamirate neke proizvode i svojom ličnošću stajete iza tog proizvoda. Zato ne možete da budete samo model, iza vas stoji karijera i niz asocijacija vezanih za vaše uloge, koje se vezuju za to, a samim tim i za taj proizvod. Trudim se da držim lestvicu brendova iznad pa, makar, i ređe radio.

Vaša generacija je jedna od najboljih na FDU. Koliko Vam je značilo to što ste bili u takvoj ekipi za dalju karijeru?
Mnogo mi značilo, jer kad se formirate sa ljudima koji su veoma talentovani, onda to iz vas izvlači najbolje. To se akumulira, generiše snagu i ti ljudi vas formiraju. Naravno, svako ima svoju karijeru i razvojni put, najviše zavisi od vas lično, ali klasa jeste jedan veliki blagoslov.

Da li danas sarađujete sa njima i s kim najviše?
Ne samo da sarađujemo, nego se i družimo. Zbog odvojenosti malo ređe, ali sa svima, nema izuzetaka.

Živite u Rusiji, ali i dalje igrate u pozorištu u Beogradu. Kako uspevate?
Trenutno najviše sarađujem sa Urošem Jakovljevićem, Stojanom Đorđevićem, Jelisavetom Orašanin. Igram u predstavama ”Kad su cvetale tikve”, ”Palilulski roman”, ”Dama s kamelijama”. Bitno mi je da igram u pozorištu u Srbiji jer, prvo, ne želim da napustim svoju zemlju i da, na neki način, odem. Imam utisak da ako ne bih igrao, skoro se ne bih ni vraćao. Drugo, nije profesionalno da napustite predstavu. Treće, važan mi nje trening. Trening je važan, a to je pozorište.

Asistent ste na fakultetu.
Zvanično jesam ali neću biti više, jer ne mogu da živim ovde i da stignem tamo da radim. Četiri godine sam radio, bio sam na odsustvu jednu godinu i sada ću morati, ipak, da vratim to radno mesto. Ja mnogo volim taj posao, ali trenutno ne mogu da zadržim to radno mesto jer, ipak, je trenutno moj put ovde u Moskvi. Možda ću, ako se ponovo ukaže neka mogućnost, da se vratim na fakultet za neko vreme.

Šta je tema Vaše doktorske disertacije?
Gluma na filmu i u pozorištu. Bavim se time koliko se gluma razlikuje u tim žanrovima, da li je to ista tehnika, u čemu se razlikuje, kakav je doživljaj. Nadam se da ću završiti doktorat sledeće godine. Zavisi od obaveza.

Šta ste tokom rada sa studentima njima poručivali, šta je bio fokus Vaše priče sa, ne toliko mlađim, kolegama?
Da naučim nešto od njih. Prvenstveno to je bio fokus i, eventualno, da podelim svoje iskustvo i razmišljanja, pošto sam, ne tako davno, i ja bio na njihovom mestu, studirao.

Šta ste naučili od njih?
Pre svega, neizmerno sam zahvalan profesoru Draganu Petroviću, mentoru. On mi je bio profesor, posle toga sam mu bio asistent. On me je naučio da bi od njih trebalo da učim. Jednom vrstom smirenja i mudrosti svaki dan me je učio novim stvarima. Svaki put kad pomislite da nešto znate, u opasnosti ste da pogrešite. Taj posao zahteva sokratovski pristup. Postoji razlog zašto se to zove predavanje A, šta se tu predaje – znanje. A, znanje je forma ljubavi. Imate znanje ako vas nešto interesuje, ako vas to privlači, ako to volite. I, onda, vi predajete vaše iskustvo ljubavi prema određenom predmetu-glumi. Ali, i oni imaju ljubav prema tome. Njihova ljubav je, takođe, jedinstvena prema glumi. Samim tim, oni vas uče zato što je njihovo biće, njihova duša jedinstvena, prema tome, vi nešto možete tako da naučite od njih.

Koja uloga je Vama, zapravo, prekretnica u karijeri? Da li je, možda, ”Montevideo”?
”Montevideo” je jedan od velikih početaka. Mogu da kažem da su to tri projekta. Naravno, ”Montevideo”. Imao sam sreću da se takav projekat radi u Srbiji, projekat koji se radi jednom u dvadeset godina. ”Montevideo” je obogatio moj život prijateljima, ne toliko samo karijerom. Druga prekretnica bila je rad sa Nikitom Mihalkovim i ”Sunčanica”, koja mi je otvorila vrata Rusije. Treća prekretnica, koja me je, zapravo, predstavila ovde, pošto ”Sunčanica” jeste istorijski film, ali moja uloga nijie bila takva da bi mi posle toga ponudili mnogo sličnih uloga. Druga prekretnica je bio film „Duhles”. Taj film me je ovde učinio popularnim, uslovno rečeno, pošto ne može u Rusiji brzo i lako da se postane popularan, i otvorio mi je mnoga vrata.

Možete li da izdvojite neki projekat gde ste najiskrenije uživali u radu sa određenim ljudima?
Iskreno, ja se trudim da tako bude u svakom projektu. Shvatio sam u jednom trenutku, kada je počeo posao da me zamara, da ne živim život pravilno, da ne uživam u tome na pravi način, tako da sam počeo da gledam kako da mi taj dan bude što lepši, da mi taj proces bude lepši, a ne da radim samo zbog nekog rezultata. Imam utisak da sam više počeo da se radujem.

U Rusiji ste započeli internacionalnu karijeru. Možete li da zamislite sebe i u Holivudu?
Mogu da zamislim. Evo, sada sam radio film u Rusiji na engleskom, za internacionalno tržište. To je proizvod. Producenti gledaju na film kao na proizvod koji se plasira na tržištu. I vi sada možete kiflice da prodajete u vašoj pekari na Zvezdari , a možete da ih izvezete po celom svetu. Tako i film. Može da se prodaje po celom svetu. Na jesen treba da se pojavi film koji sam radio sa Antonijom Banderasom “Iza granice” u ruskoj produkciji, na engleskom jeziku. Interesantne stvari se sada dešavaju kada je u pitanju kinematografija zato što Rusi pokušavaju na neki način da osvoje i druga tržišta.

Kako vidite danas film u svetu?
Film se internacionalizovao i iskustva se mnogo brže razmenjuju, tako da danas možete, na primer, iz Rumunije brzo da dobijete skok u kinematografiji, ili iz Irana možete da imate dobre filmove, a iz Francuske, recimo, te godine nema ništa. Teško mi je da izdvojim iz koje zemlje mi se film najviše dopada,
jer kinematografija je postala onoliko specifična koliko su specifični pojedini stvaraoci. Ne mogu da prepoznam sada talase, kao što je bio, na primer, “crni
talas”.

Film u Srbiji?
Mislim da nama fale strategija i kontinuitet. Recimo, na 50 godina. Da mi kao narod dočekamo, npr stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata, a da se ne napravi veliki film o najvećem stradanju srpskog naroda, o Vojvodi Mišiću, o Milunki Savić, Momčilu Gavriću…Sad ćemo da dočekamo 2018, odnosno stogodišnjicu od završetka Prvog svetskog rata. Daj bože, da se napravi bar neki film o tome.

Koliko su Vam uloge u televizijskim serijama bile bitne za karijeru, koliko su uopšte bitne za karijeru jednog glumca?
Serije su popularne i postanete “narodski glumac”, što se kaže. Tako je i ovde u Rusiji. Bitno je, u tom smislu, da vi ulazite u nečiju kuću preko televizije. Serije su napredovale, tako da postoje serije prava umetnička dela. Granice su se tu malo izbrisale.

Gde vidite sebe za 10 godina?
Teško mi je da predvidim šta će biti za 10 godina. Ni ovo nisam mogao da očekujem što mi se sada dešava. Voleo bih da se bavim produkcijom i režijom.

Kako donosite odluke koje ćete uloge da prihvatite?
Kad birate film, prvo birate reditelja. Ako je reditelj dobar, a ne mora obavezno da znači da je reditelj najvažniji, u zavisnosti od sistema gde se radi, mogu biti najvažniji producenti. Onda birate scenario, ko je pisao scenario i čitate scenario i vidite koja je poruka, što je veoma važno. Nemam ništa protiv da film bude i zabava, ali ne želim da mi krajnji domet bude to. Učestvujem i u filmu komediji recimo, ali sam pristao da učestvujem u toj komediji samo zato što sam imao tri filma te godine i jednu seriju, veliku nacionalnu dramsku, tako da je ublažena opasnost da mi zalepe etiketu glumca zabavne serije.

Volite istorijske projekte?
Istorijski projekat ima dobru osobinu što rasvetljava i uči, podučava gledaoca o tom delu istorije. Ali, to što je projekat istorijski, nije presudan faktor za odabir filma.

Možete li da kažete da postoji neka vrsta uloga koje volite? Ili vam je izazov da budu što različitije?
Izazov mi je da budu što različitije, prvo, i volim uloge koje imaju neočekivani obrt. Takvih uloga je malo i često sam pokušavam to da smislim, da napravim neki obrt.

Kad se formirate sa ljudima koji su veoma talentovani, onda to iz vas izvlači najbolje. To se akumulira, generiše snagu i ti ljudi vas formiraju

Počeo sam da gledam kako da mi taj dan bude što lepši, da mi taj proces bude lepši, a ne da radim samo zbog nekog rezultata. Imam utisak da sam više počeo da se radujem